Објављен: fakti.org. .
* У свету су се ствари битно промениле од 1999. која је била својеврсни врхунац америчке глобалне хегемоније. Већина тих промена је у корист Београда. А то значи да журба око хитног пресецања тог чвора не води праведном и за српску страну корисном решењу. Прихватање модела „две Немачке“ биће, свакако, тежак ударац за нове нараштаје јер ће им одузети врло важне адуте правне природе
* За Србију је једини начин доследност ставова јер и Западу сада интереси Приштине нису на првом месту, па у данашњем вихору неслагања САД и ЕУ, САД и Кине сасвим има места и за српску истрајност
* Русија захтева решење косовског питања на темељу Резолуције 1244 и зато се противи западном притиску на Београд да се хитно коначно де-факто прихвати независност „Републике Косово“. Договор мора задовољити битне интересе потписника, јер свако издиктирано решење може пасти чим се промени однос снага између великих сила
* Русија у Србији и на Балкану не може да се упореди ни са америчким и немачким присуством у медијима, ни са немачким и француским у привреди, ни са британским у безбедоносном сектору. Реторика о малигном утицају Русије је сасвим уобичајена пројава расизма и агресије од стране Запада
* Западна политичка пракса захтева демонизацију и дехуманизацију објекта његових напада, што су Срби и сами спознали на властитом искуству у време ратова 1990-х и НАТО бомбардовања. Циљ таквих оптужби је стварање политичких и друштвених услова за потпуно протеривање Русије са Балкана у свим доменима – од политике и привреде до медија, културе и религије
* Историја односа Русије са Додиком почиње још пре две деценије, у његовом првом мандату. Иако је тада био посматран као „нова нада Запада“ у Босни, он се и у то време залагао за максимални развој партнерства са Москвом. Најбитније за Москву је што се Додик увек држао дате речи. Није тајна да је данашња Москва највише цени код партнера поузданост и лојалност и то је случај Милорада Додика
____________________________________________________________________________
— РУСИЈА инсистира на резолуцији 1244 јер од свих осталих преговорних формата управо овај документ признаје КиМ саставним делом Србије. Како Русија подржава српски суверенитет над Косовом и Метохијом, логично је ослањање на правни текст који је у складу са таквим ставом, каже у разговору за Факте Георгиј Енгељгардт, експерт Института славистике Руске академије наука, објашњавајући зашто званичници РФ — на свим нивоима — понављају да је за Москву прихватљив сваки договор Београда и Приштине ако је у складу са Резолуцијом 1244.
То је, ако се подсетимо, Владимир Путин подвукао Александру Вучићу у Москви, Константин Косачов потом Ненаду Поповићу такође у Москви, али и Лавровљеви заменици Александар Грушко и Сергеј Вершињин у недавном разговору са Захиром Танином.
Амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин је, можда и најконкретније протумачио какво је то решење кад је рекао да Косово мора да остане у правном и државном пољу Србије, а Енгељгардт указује на то докле сеже и шта заиста подразумева подршка Москве Резолуцији 1244:
— Други разлог што толико инсистирамо је то што је реч о резолуцији Савета Безбедности УН у коме Русија, па и Кина, имају привилегован статус и зато већу полугу утицаја, за разлику од преговора под окриљем Брисела и/или Вашингтона где Москва формално нема шта да тражи. Чепурин је пренео поруку која је у складу са руским ставом да косовско питање треба бити решено на темељу Резолуције 1244.
* Москва је тиме додатно изоштрила познати став да решење треба да буде по договору две стране. Из западног табора такође охрабрују две стране да „саме постигну договор“. Међутим, није ово ситуација да је Запад одједном постао беневолентан према Србији и да јој даје одрешене руке у преговорима са Приштином. Напротив, амерички амбасадор Скот је прецизирао у једном разговору са Вучићем да они за договор дају „простор колики могу“…
— За «затварање посла» на Балкану, односно за стављање тачке на косовско питање САД је што пре потребно «добровољно прихватање» «реалности на терену» од стране балканских земаља. Само такво «прихватање» даће финалну легитимацију балканској и косовској политици САД, пре свега бомбардовању Србије и отимању Косова и Метохије у 1999. те стварању «независног Косова» и његовој промоцији од 2008. наовамо. Зато оно мора уместо отвореног диктата изгледати као добровољан договор равноправних страна. Посебно су «шарматне» речи као те Скотове, кад је још рекао «не можемо ми извана да кажемо»… то су речи од стране исте оне земље која није само понекад мењала владаре у региону него и називе његових држава.
* Међутим, Запад тврди да је Москва та која малигно утиче на регион, па је чак повео и организовану институционализовану борбу против „малигног утицаја Русије на Балкану“. Како видите улогу те конструкције?
— Реторика о малигном утицају Русије је сасвим уобичајена пројава расизма и агресије од стране Запада. Западна политичка пракса захтева демонизацију и дехуманизацију објекта његових напада, што су Срби и сами спознали на властитом искуству у време ратова 1990-х и НАТО бомбардовања. Циљ таквих оптужби је стварање политичких и друштвених услова за потпуно протеривање Русије са Балкана у свим доменима – од политике и привреде до медија, културе и религије.
Стварни домети руског присуства у поменутим сферама уопште нису ни битни за креаторе овог похода. У ствари њих брине да је у контексту сукоба Запада са Москвом испало да Русија, и то због сијасет разлога, има симпатије значајног броја становника Балкана, поготово Срба. Поменуте симпатије имају чак и политичку димензију која је осујетила увођење санкција против Русије, а ово је сасвим – малигно!
Ако ћемо о стварном присутству у региону: Русија не може да се упореди ни са америчким и немачким присуством у медијима, са немачким и француским у привреди, нити са британским у безбедоносном сектору. Зато и сами борци против Русије добро знају озбиљност својих бајки.
* Да ли јачање Русије и Кине — и њихово улагање у Србију — јачају позицију Београда и да ли је оснажује у довољној мери да се Београд одупре притисцима Запада?
— Објективно, ствари су се битно промениле од 1999. која је била својеврсни врхунац америчке глобалне хегемоније. У контексту косовског питања, већина тих промена је у корист Београда. А то значи да журба око хитног пресецања тог чвора не води праведном и за српску страну корисном решењу. Прихватање модела „две Немачке“ биће, свакако, тежак ударац за нове нараштаје јер ће им одузети врло важне адуте правне природе.
Поводом отпора притисцима — једини начин јесте доследност ставова јер и Западу сада интереси Приштине нису на првом месту, па у данашњем вихору неслагања САД и ЕУ, САД и Кине сасвим има места и за српску истрајност.
У контексту повезивања споразума са Приштином и ЕУ интеграције свакако било би добро да и ЕУ покаже више разумевања према Београду – обавезујући датуми и јемства учлањења, толерантнији приступ према српским интересима.
Русија захтева решење косовског питања на темељу Резолуције 1244 и зато се противи западном притиску на Београд да се хитно коначно де-факто прихвати независност „Републике Косово“. Договор мора задовољити битне интересе потписника, јер свако издиктирано решење може пасти чим се промени однос снага између великих сила.
* Србија улаже у војну опрему: из Русије стижу авиони и тенкови, из Белорусије авиони, из Кине дронови. Да ли је то знак наше ресуверенизације? Треба ли нам за то С300?
— Истини за вољу, читав обим планираног војног опремања је далеко испод броја тенкова, транспортера и топова истопљених у Смедереву и/или извезених на светска ратишта од промене власти 5. октобра 2000. године. Ефективе ВС неупоредиве су са истима ВЈ. Садашња активност у опремању Војске Србије је покушај њеног каквог-таквог оспособљавања за одвраћање. Без тога, једна релативно мала земља, у тако осетљивом региону, постаје привлачна мета за спољне, пре свега парадржавне дестабилизаторе.
Стварни знак суверенизације једне земље је ипак политичко определење и деловање њеног политичког руководства, јер развој војске увек следи политику. То се види и кроз политичке уговоре и политику савеза. Конкретан тип система ту није битан, јер и сами по себи и ПВО и авијација нису тотално решење у условима тоталне доминације неке велесиле и њених савезника.
* Неке комшије наше наоружавање називају дестабилизацијом региона. Међутим, каква је безбедносна слика региона, нарочито БиХ, односно РС?
— Није једноставна безбедносна ситуација у БиХ, а РС је део те државне структуре у којој су испреплетене националне заједнице, сукобљене странке, озбиљно присутство и мешање спољних државних и парадржавних (примера ради верско-политичких) структура. Нису идеални ни односи на релацији Министарства безбедности БиХ – МУП РС. Најбољи пример је — проблем миграната. Све ово никако не доприноси побољшању безбедоносне климе у РС.
Стварање ентитетских безбедоносних структура је сасвим логично у таквим околностима, јер то би допринело благовременом одстранењу проблема у том домену.
Један од највећих успеха противника РС је био раскол између српских кадрова у институцијама БиХ и власти РС, јер је тако био битно смањен политички потенцијал Срба у БиХ и њихова могућност да очувају своје интересе.
И није тајна да стране амбасаде и службе покушавају да искористе сваку прилику за подривање РС, да уђу у сваки унутрашњи сукоб или друштвени протест у српском ентитету.
Главна заштита РС је мудрост њених грађана и њихово уникатно искуство из дводеценијског живота под влашћу спољних управљача. Тај народ најбоље је упознат и са њиховим методама и са истинитошћу њихових добрих намера.
* Како оцењујете односе Русије и РС? На којим пољима треба убудуће посебно инсистирати?
— Јасно је да је сваки облик спољне сарадње за РС значајан и добродошао посебно у контексту свеобухватног спољног притиска на српски ентитет у БиХ. Најважније су привредна, културна и образовна сфера. И хуманитарно деловање има своју тежину. Политику чак и не треба помињати јер се одвија врло стабилно.
Проблеми у повезивању су до сада настајали углавном као плод унутрашњих односа у Босни и зависности те земље од структура спољног управљања. То се показало посебно битним у тренутку садашњег заоштравања односа између Запада и Русије.
* Више пута сте истицали да Русија има посебно поверење у Додика. Сам Додик је више пута као приоритете своје политике истицао економску а тиме и политичку ресуверенизацију кроз ослобађање од ММФ-а. Да ли ту има простора за кооперацију, за оно што Американци зову „вин-вин“ сарадњом?
— Историја односа Русије са Додиком почиње још пре две деценије, у његовом првом мандату. Иако је тада био посматран као „нова нада Запада“ у Босни, он се и у то време залагао за максимални развој партнерства са Москвом. Тадашње истискивање Русије из БиХ се догодило не његовом кривицом. Од повратка на власт у Бања Луци 2006. године, Милорад Додик се чврсто определио за партнерство са Русијом пружајући подршку свим руским економским интересама у региону, пре све свега у енергетском сектору. Најбитније за Москву је да је Додик увек држао до своје речи и никад није изневерио своја обећања — упркос свим притисцима са стране. Исто важи и за политичку сарадњу. Управо због става званичне Бања Луке, БиХ није увела санкције Русије и досада остаје ван НАТО-а, и то опет упркос свим сталним притисцима и понудама Вашингтона, Брисла и осталих западних центара.
Није тајна да је данашња Москва највише цени код партнера поузданост и лојалност и то је случај Милорада Додика.
Став председника Додика према ММФ-у заснован је на чињеници да су услови и захтеви ММФ-а увек циљани на сечење социјалних улагања и на подизање акциза и пореза што неизбежно води депримирању и опадању домаће привреде наспрам спољне конкуренције, те осиромашењу становништва. Таква комбинација свакако не одушевља грађане, односно бираче и ван контекста сталних спољних притисака на Бања Луку. И, зато, вођа СНСД-а тражи додатни ослонац за балансирање ММФ-а.
* Србија много улаже у РС, али и у однос са БиХ чиме се, посредно, веома утиче и на положај Бањалуке. Бројне инвестиције су већ реализоване, а из Београда је најављен и капитални пројекат путне мреже. Која је улога овог стратешког повезивања?
-Путно повезивање Србије са БиХ врло личи на исто са Приштином. Путна мрежа између Новог Пазара и БиХ, те као аутопут Београд-Сарајево, више је у логици чувене „зелене трансверзале“, повезивања муслиманских делова Балкана и њиховог претварања у јединствен територијални појас од Албаније и Европске Турске све до Бихаћа. За разлику од тога, за развој РС вишеструко је потребније улагање у путну мрежу најнасељенијих регија као што су Босанска Крајина и Семберија, те побољшање њихове повезаности са Србијом.
Исто важи и за изградњу аутопута Ниш-Приштина. До сада су и Албанија и Косово били у стратешком ћорсокаку јер немају модерне и брзе копнене комуникације са Европом. Прикључивање Албаније и Приштине стратешком аутопуту Север-Југ потпуно мења ствари за евентуалну Велику Албанију, те за НАТО снаге са Бондстила и осталих база.
Као што је и повезивање са БиХ, и ова инфраструктура нема посебан значај за саму Србију јер пролази кроз депопулизоване и привредно неразвијене крајеве. Али, великим силама стало је управо до те инфраструктуре, а не до путева према Црној Гори и/или унутрашности Србије.
* У ком контексту треба посматрати проблем миграната? Додик није дозволио задржавање на територији РС, али се главни кампови у Федерацији направљени баш уз границу са РС. У Србији је ситуација алармантна ако је веровати званичницима Центра за тражиоце азила који су оценили да је наша земља „de facto зона у којој мигранти остају заглављни“, и то у 18 кампова. То није мали број… можда није за поређење, али цео ЕУФОР у целој БиХ има мање кампова…
Мигранти и њихова интеграција су током задње деценије постали један од кључних проблема савременог Запада. Од избегличке кризе 2015, тај проблем толико директно утиче чак и на политику таквих велесила као што су САД, Немачка, Француска, Италија, Енглеска да их не набрајам све, да генерише битне сукобе унутар ЕУ. На тој основи се стварју потпуно нове политичке странке и озбиљно мењају већ давно стабилни политички баланси. Решавање или барем тренутно ублажавање овог врућег питања је од животног значаја за актуелне политичке елите пре свега Берлина и Брисла. Зато пребацивање миграната у неке „небитне“ земље, близу ЕУ, али ван Уније као такве се намеће као сасвим логичан начин осигуравања владавине гђе Меркел и њене коалиције.
Последице тога по Србију и њене грађане ту елиту сасвим не брину, јер наравно они не гласају на посланичким изборима у Немачкој или за Европарламент. Исто важи и за БиХ са Македонијом.
Како ће слабе и често дисфункционалне власти екс-Ју земаља полагати испит на којем лоше пролазе и далеко богатији и уређенији велесиле? То дотичне уопште не брине.
У случају БиХ и Републике Српске, разлике у приступу мигрантском изазову су под утицајем сталног српско-бошњачког надметања. Део бошњачког вођства, које је наклоњено политичком исламу, нада се да искористи мигранте као алат за коначну мајоризацију не само Хрвата него и Срба. Да би на крају направили унитарну Босну са бошњачком већином. Уколико је такав расплет у интересу структура које упрваљају новом сеобом народа, то ипак није сасвим једноставно. Паметном доста – ако се присетимо да је задњи покушај мајоризације Срба директно водио у грађански рат у Босни…
Могу се очекивати исцрпљујуће рововске
борбе унутар институција БиХ у Сарајеву
* Избори у БиХ су завршени, остало је да ЦИК резултате и званично прогласи. Какве промене очекујете у односима снага? Каква је нова позиција Милорада Додика? Он је већ најавио да ће активно радити на одласку ОХР-а и пуној примени Дејтона…
— Избори 7. октобра су у неку руку вратили шефа СНСД и његову странку у позицију 2006-2010. Они контролишу све кључне за српски ентитет полуге власти – Народну Скупштину РС, Председника РС, српског члана Председништва БиХ и већину представника РС у Парламентарној Скупштине БиХ. Парадоксално, али сасвим природно за БиХ политичке прилике — да је и један такав успех готово нивелисан успехом Бошњака, који су поново стигли да наметну свог кандидата Хрватима као најмалобројнијем конститутивном народу. То наговештава исцрпљујеће рововске борбе унутар институција у Сарајеву. Додатна опасност прети коалицији око СНСД-а око расподеле утицаја у Влади.
Природом свог новог посла Милорад Додик мораће више времена да борави у Сарајеву, па ће степен његовог утицаја на послове у Бања Луци бити мањи. Додатни озбиљан проблем за њега је како направити политички ослонац у средини сарајевских Срба, поготово службеника БиХ институција, често наклоњенијих другим центрима утицаја у главном граду.
Крах и овог покушаја изборног рушења свог бившег узданика на Балкану додатно загорчава живот Додиковим непријатељима у Западним престоницама и у њиховим амбасадама у Сарајеву. За претпоставити је — њихово осокољено мешање у политичке страсти у НС РС.
Све то нас никако не приближава укидању ОХР-а, али ће истовремено захтевати од Москве додатних напора да пружи подршку свом поузданом партнеру у РС.
Запад се преварио у очекивању да Македонију
може натерати да прогута сваку кнедлу
* После македонског референдума, Запад не одустаје од увлачења земље у НАТО. Како то спречити?
— У суштини главни разлог неуспеха референдума 30. септембра је потпуно игнорисање од стране западних политичара ставова и интереса Македонаца као и чврстине идентитета, усађеног током периода независности. Искуство задњих деценија научило је Запад да лако може натерати македонску елиту да прогута готову сваку кнедлу па зато и није било разлога пазити на захтеве Скопља.
Само, овог пута неочекивано чврсто држао се председник Ђорђе Иванов а и већина бирача јавно је показала свој став.
Зато је сада важно да још слабе групе стварног македонског грађанског друштва осете било какву подршку родољуба из Србије. То је посебно важно јер природа македонског идентитета водила је супростављању свима суседима одреда па логично и својеврсној изолацији македонских патриота у окружењу. Спонтана практична сарадња против референдума свакако много је допринела развоју друштвене сарадње Срба и Македонаца. Битно је то, јер само снажно грађанско друштво је брана против корупције у држави па и у парламенту. Бар тако нас уче Запад и системске НВО.
И у Москви се све чешће може чути да
ће Србија на крају завршити у НАТО
* Како Москва може да тумачи то што су у Србији одржане до сада највеће вежбе са НАТО — директор вежбе Клаудиу Зоикас је рекао да се сарадња Србије и НАТО подиже на следећи ниво, а медији су известили да су Вучић и Столтенберг разговарали о томе где се може повећати сарадња и шта Србија жели од те повећане сарадње. Како то разумети? Да ли је у праву Ненад Поповић који је оценио да расте сумња да ће Србија завршити у НАТО, те да само подизањем војне сарадње са ОДКБ и Руском Федерацијом на ниво који имамо са НАТО можемо да одбранимо неутралност.
— Свакако у контексту данашње кризе са Западом Москва није одушевљена сваким потезом НАТО, поготово ван територије Алијансе. Зато и одржавање такве вежбе изгледа као свесно подизање тензије од стране пакта као иницијатора таквог подухвата. Иначе, гласови да такав притисак НАТО-а на Београд може на крају довести до атлантске интеграције Србије све чешће се чују и у Москви.
