Тајни пакт Вучићеве власти са НАТО пактом

Опубликовано: Новая сербская политическая мысль. 01.03.2016.

Драгана Трифковић

НАТО се формално залаже за очување мира и безбедности, а својим деловањем остварује супротне ефекте, видљиве у разореним државама и порасту тероризма. Грађани Србије имају крајње негативан однос према НАТО-у због њеног агресорског деловања и пре свега због нашег искуства из 1995. и 1999. када нас је та организација бомбардовала, кршећи међународно право. Према истраживањима јавног мњења у Србији, 80% грађана Србије се противи било каквој сарадњи са НАТО. Власт у Србији се не обазире на вољу велике већине народа, већ се понаша као да је одговорна НАТО-у, а не држави Србији чије интересе треба да штити.

Значајно унапређивање сарадње Србије са НАТО, реализовано је 2015. године. Ова информација се може пронаћи на званичном сајту НАТО (1)где стоји да се Србија определила за чвршћу сарадњу кроз Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП). Активности Србије према НАТО-у, констатоване су и у Русији. О овој теми се говорило на закључном заседању Колегијума Министарства одбране Руске Федерације на којем је министар одбране РФ Сергеј Шојгу изнео анализу војно-безбедносне ситуације у свету у присуству председника РФ Владимира Путина (2).

Прошле године је у Скупштини Србије усвојен Индивидуални акциони план партнерства са НАТО (3), а такође СОФА споразум са НАТО (4), којим је Србија стављена на располагање овој агресорској организацији (5). Тим споразумима НАТО војницима је омогућен слободан транзит кроз Србију, коришћење наше војне инфраструктуре и обезбеђен им је имунитет. Такође, Србија се обавезала на размену података са НАТО и ЕУ, уништавање „вишка“ наоружања, образовање официра у складу са НАТО итд. Важно је истаћи да се договори које је власт Србије без одобрења народа потписала, увелико спроводе. У оквиру обуке српских официра дефинисане ИПАП-ом, недавно је у Србији одржано предавање НАТО официра Марка Шислера у згради Генералштаба Војске Србије. Он је том приликом поучавао српске официре о „руској агресији“ на Украјину (6).

Довођење у заблуду

Српско руководство на челу са Александром Вучићем, не само да делује супротно вољи народа, већ врло вешто обмањује народ о свом деловању. Одговорност за стављање Србије на располагање НАТО-у, Александар Вучић покушава да пребаци на претходне власти, манипулишући како је неко раније потписао договор о највишем степену сарадње са НАТО. Ни једна власт пре Александра Вучића није потписала такав договор са НАТО.

Србија јесте 2006. године приступила војно-политичком програму НАТО „Партнерство за мир“, али тај програм нема ни приближно сличан ниво сарадње као ИПАП и СОФА. Партнерство за мир је засновано на билатералној, а не на стратешкој сарадњи. Овом програму је приступила и Русија 1994(7). Ове чињенице нису изнете у смислу похвале тог програма, већ у склопу утврђивања ранијих процеса. Уколико је Србија 2006. године била у таквој позицији да мора да сарађује са НАТО на билатералном нивоу, онда сигурно 2016. није принуђена, односно не мора да буде принуђена на стратешку сарадњу са НАТО. Велика је разлика у околностима које су се промениле за једну деценију тј. у односу снага великих сила. НАТО у садашњим околностима више није једина светска сила. На светску сцену се вратила силна Русија, која жели савезништво са Србијом, што према истраживањима јавног мњења жели и око 76% Срба. Власт у Србији не само да не узима у обзир вољу народа, већ не жели да узме у обзир ни измењене околности. Дворски аналитичари Александра Вучића упорно понављају како са НАТО мора да се сарађује, ваљда због тога што се на то обавезао лично премијер Вучић. Не смемо да заборавимо чињеницу да је садашња власт у предизборном програму говорила о заштити националних интереса и представљала се као патриотска, а да је након доласка на власт нанела несагледиву штету Србији потписивањем Бриселског договора са албанским терористима, постављањем границе између Косова и Метохије и Централне Србије, гашењем институција државе Србије на Косову и Метохији, уцењивањем српског народа на Косову да изађе на изборе које је расписала терористичка „власт“, настављањем погубне економске политике, распродајом српских ресурса, па све до стављања Србије на располоагање НАТО пакту. Ни тај чин није био довољан, већ је премијер Вучић својим изјавама да нам је НАТО потребан како би нас заштитио, додатно понизио Србију. Посебно је истакао да нам је НАТО потребан да штити наш народ на Косову и Метохији, иако му је добро познато да је српски народ доживео погром под „заштитом“ НАТО. (8)

Реакције

Како су српски медији под потпуном контролом, већина људи у Србији није ни информисана о самоубилачкој политици власти, односно има погрешну слику о дешавањима у земљи.(9) Због тога је на улице Београда, након потписивања последњег Закона којим се потврђује споразум са НАТО од стране председника Србије Томислава Николића, изашло неколико хиљада, а не неколико стотина хиљада грађана. Српски медији су или прећутали или нетачно извештавали јавност о протесту против сарадње са НАТО-ом који је одржан у центру Београда. Насупрот томе, у руским медијима је било доста речи о дешавањима у Београду, као и снимака са протеста. У прилогу на руској државној телевизији речено је да хиљаде људи на улицама Београда протестује због велеиздаје и тражи прекид сарадње са НАТО (10). Овакве прилоге објавили су сви важни медији у Русији (11).

Након тога уследиле су и реакције руских званичника. Званична представница руског Министарства иностраних послова Марија Захарова, изјавила је да увлачење Србије у НАТО представља понижење за земљу (12) и запитала се: како то НАТО штити Србе, када их убија?

Неколико дана касније, заменик председника Државне Думе Сергеј Железњак је изјавио: НАТО алијанса асоцира Србе на много хиљада људских жртава, страдање и понижење националног достојанства и материјалну штету који је тај народ сасвим недавно претрпео од НАТО-а. По истраживањима 80% Срба не подржава сарадњу са НАТО, због тога је неопходно да се уз парламентарне изборе одржи и референдум на коме би се народ изјаснио да ли подржава сарадњу са НАТО. Референдум је слободна и демократска форма изражавања воље народа, због тога ми са српским народом истичемо значај спровођења овог референдума. (13)

На основу ових изјава руских званичника, можемо да закључимо да је руски поглед на Србију више него реалистичан. Међутим српски народ није у ситуацији да реално сагледа позицију у којој се Србија нашла. Први проблем су политичари који склапају тајне договоре, а затим медији који стварају лажну слику. Уколико се информацијео склопљеним договорима изнесу у јавност, оне се презентују на начин који одговара властима. Нејасно и у форми која може да се тумачи на различите начине. Власт у Србији на тај начин умирује јавност . Истовремено власт кроз медије пројектује сарадњу са Русијом уз тврдње да је та сарадња на истом нивоу као и сарадња са евро-атлантским структурама. Наводно Србија подједнако сарађује са Бриселом, Вашингтоном и Москвом и води политику „неутралности“. Овакве тврдње немају никакву аргументацију ако узмемо у обзир да је НАТО у Србији остварио више него што је Хитлер захтевао 1941. чиме је Србија дефакто потпуно окупирана. Сарадња Србије са Русијом се одвија кроз константно одлагање договора, било да је реч о економској, војној или политичкој сарадњи. Приликом последње посете председника РФ Србији, руководство Србије је одбило да потпише договор којим би запослени у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу добили дипломатски статус. Након потписивања договора са НАТО, српска власт говори о додели дипломатског имунитета запосленима у овом Центру, сматрајући да би тиме „изнивелисала“ политику „неутралности“. Руско-српски хуманитарни центар је цивилна а не војна структура и довођење у исту раван препуштање Србије НАТО-у и додељивање имунитета запосленима у Хуманитарном центру нема никаквог смисла.

Представа о доброј сарадњи са Русијом

Додатну отежавајућу околност за разумевање политичких процеса у Србији представља искоришћавање руске добре воље од стране званичника Србије. Наиме након потписивања договора са НАТО, премијер Вучић је заказао састанак са амбасадором РФ у Србији и фотографије пријатељског разговора су послале поруку јавности. Поред тога, медији су наредних дана писали о договореном сусрету председника Николића са председником Путином, као и о додели награде Николићу од стране руског патријарха. И досадашњи састанци Вучића са руским званичницима су оцењени као стратешки важни, иако нису утицали на евроатлантски курс Србије. Тиме Вучићева власт успева да створи лажну слику о „неутралности“ и доброј сарадњи са свима.

Због тога је за српску јавност од кључне важности да спозна реалност и схвати изјаве Марије Захарове и Сергеја Железњака и поред награде Томислава Николића и пријатељског разговора Вучића са руским амбасадором. Збуњујуће је што се једно може схватити као критика, а друго као подршка.

Уколико би била разоткривена позиција српских власти, народ би се озбиљније позабавио сопственом судбином. Српски народ треба да се демократским путем на референдуму изјасни о сарадњи Србије са НАТО и о потписаним споразумима ИПАП и СОФА. Одређене политичке структуре су започеле прикупљање потписа за референдум о чланству у НАТО, међутим народ треба да се изјасни да ли подржава највиши ниво сарадње са НАТО, а не о чланству. Постигнути ниво сарадње са НАТО је далеко повољнији за ту организацију од чланства Србије у НАТО, због тога што у садашњим оквирима остварује све што јој је потребно, а нема никаквих обавеза према Србији. Споразуми СОФА и ИПАП које је потписала и ратификовала Вучићева власт су крајње штетни по српске националне и државне интересе и наносе Србији већу штету и од самог чланства у НАТО. Свакако чланство Србије у НАТО није питање које сме да дође у обзир.

(Аутор је члан Председништва Демократске странке Србије и директор Центра за геостратешке студије)