PHOTO: © AP Photo / Arşiv
Published: Sputnik. .
Pentagon je zaključio ugovore sa turskim kompanijama o radovima na bazi Indžirlik, koji treba da budu završeni do 2024. godine bez obzira na uzajamne optužbe i pretnje, sa američke strane sankcijama Turskoj, a sa Erdoganove da će isterati Amerikance sa svoje teritorije.
Za ruske eksperte je sve ovo deo američko-turske igranke i .
Tango turskog predsednika Erdogana oko američke baze Indžirlik u Turskoj deo je igre populista u kojoj učestvuje i njegov američki kolega Donald Tramp i nema nikakve veze sa realnom politikom vrednom 95 miliona dolara, koje Pentagon planira da uloži u obnavljanje ove vojne baze, smatraju ruski analitičari.
Indžirlik je u interesu Pentagona i ne zavisi od igre populista
Odnosi između Turske i SAD nisu jednostavni, a još složeniji su odnosi između šefova ovih država, koji u zavisnosti od geopolitičkih okolnosti direktno utiču ili na zaoštravanje situacije ili na normalizaciju odnosa, smatra Andrej Koškin, šef Katedre za politikologiju na Ruskom ekonomskom Univerzitetu Plehanov.
„SAD ne mogu da odbace Tursku jer je njena armija druga po veličini u NATO-u, a Turska iako gradi svoju spoljnu politiku, shvata da se nalazi u Severnoatlantskoj alijansi, gde Vašington vodi glavnu reč. Ako SAD preuzmu ozbiljne mere protiv turske ekonomije, onda 2023. godine Redžep Tajip Erdogan neće dobiti predsedničku trku“, objašnjava Koškin.
On ističe da se Erdogan i Tramp ponašaju kao populisti koje današnji birači vole i traže. Žele da zainteresuju publiku i dobiju njenu pažnju, ali vode politiku u skladu sa već postojećim pozicijama, koje u stvari predstavljaju opšti stav Zapada.
Konfrontacija u odnosima Ankara—Vašington postoji, o čemu govori i vojni budžet SAD koji predviđa ne samo sankcije prema Rusiji, već i određene aktivnosti protiv Turske, a izjave turskog predsednika o zatvaranju baze su političko cenkanje, prema mišljenju eksperata.
„SAD žele svoje prisustvo u bazi Indžirlik, a Turska bi želela da ih zaplaši time da će zatvoriti bazu za njih, jer je ona jedna od važnijih za operacije na Bliskom istoku. Bez obzira na javna neslaganja, poslovni odnosi u oblasti vojno-tehničke saradnje svedoče o tome da Amerikanci ne samo da produžavaju svoje prisustvo, već se i šire“, rekao je Koškin.
Izjave Trampa i Erdogana — deo iste političke igre
S druge strane, vojni ekspert Oleg Ponomarenko smatra da Amerikanci, bez obzira na ulaganja u bazu Indžirlik, planiraju da smanje svoju zavisnost od vojnog prisustva u Turskoj. Prema njegovim rečima, nezavisni eksperti i visoki oficiri kritikuju Donalda Trampa, jer smatraju da baze u Turskoj mogu biti zamenjene bazama u Grčkoj i Jordanu, koje su još pogodnije za vojno prisustvo i američke interese.
Stanislav Tarasov, ekspert za Bliski istok, sve izjave američkog i turskog predsednika tretira kao deo jedne te iste političke igre. Turski predsednik je više puta pretio zatvaranjem baze Indžirlik, ali i baze na granici sa Iranom i to nije ništa novo, a za sumu od 95 miliona dolara mogu biti završeni samo infrastruktura, prilazni putevi i piste, objašnjava ekspert. To nije velika suma, ali ona obezbeđuje određene pogodnosti za lokalno stanovništvo, što je Turska prihvatila.
Političke provokacije
Eksperti ističu da tursko-američki odnosi nisu podložni oštrim promenama, jer se zasnivaju na dubokim interesima, ali da pompezne izjave i uzajamne optužbe lidera stvaraju utisak oštre konfrontacije. Osim toga, finansije koje je Pentagon izdvojio za vojnu bazu Indžirlik, neće nikako uticati na odnose između Moskve i Ankare.
Amerikanci su na neki način prinuđeni da tolerišu ponašanje Turske, ali ne odustaju od političkih provokacija.
„SAD sto godina nije interesovao genocid nad Jermenima. Međutim, situacija se zaoštrava, jer Turska ne odustaje od kupovine sistema S-400 od Rusije, što nervira Amerikance. U ovim okolnostima oni su se setili još jednog instrumenta pritiska na Tursku“, .
Od političkih provokacija se ne suzdržava ni turska strana, jer je Erdogan, nakon što je Senat usvojio rezoluciju o genocidu nad Jermenima, zapretio da će Turska usvojiti rezoluciju o.
Možda Ankara i Vašington najbolje potvrđuju teoriju da postoji „politika za narod“ i „politika za političare“ , prva je predstava, druga je akcija i često nemaju ništa zajedničko.
