Објављен: Стања ствари. 30.08.2017.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Рат у Сирији и даље траје, али од доласка Руске армије у Сирију ствари су кренуле у позитивном правцу, а сада су се већ значајно промениле. Русија је покренула непосредну борбу против тероризма, и политички процес решавања сиријског конфликта у сарадњи са Ираном и Турском. Мировни преговори о Сир30ији под окриљем УН су започели 2016. године, међутим они нису остварили никакав позитиван напредак у односима зараћених страна.
Драгана Трифковић
Планови великих сила у Сирији
САД су објавиле рат тероризму после напада 11. септембра, међутим њихова тактика је довела до експанзије тероризма. Основни разлог је што западне земље воде двоструку игру. С једне стране декларативно се боре против тероризма, а с друге стране га логистички и финансијски подржавају. Резултати такве политике, очигледни су широм Блиског Истока, посебно у Сирији.
Председник Руске Федерације је у свом говору у УН 2015. године истакао суштину проблема:
„Политички и социјални проблеми су се усложњавали у овом региону већ дуго времена (Блиски исток), људи тамо су наравно хтели промене. Али што се догодило у стварности? Агресивна спољна интервенција је довела до тога да уместо реформе јавних институција, и сам начин живота је неславно уништен. Уместо славља демократије и напретка – насиље, сиромаштво, социјална катастрофа, а људска права, укључујући и право на живот, сведена су на нулу. Упитао бих оне који су створили овакву ситуацију: Да ли барем схватате шта сте урадили?“
Војни и политички правац решавања сиријског конфликта, који је Русија трасирала, заснива се на следећим принципима. Први је бескомпромисна борба против терористичких организација ИСИЛ и Ал Каиде, а други политички преговори између режима и опозиције, укључујући и опозицију која ратује против државних сиријских снага. Да би се то реализовало, било је неопходно прво разграничити опозицију од терориста. Основна поставка је да нема говора о рушењу председника Башара Ал Асада, који је изабран регуларним путем и који нема намеру да се повуче док се рат не оконча. На томе је до сада инсистирао Запад, међутим по изјавама америчких званичника у последње време, може се закључити да више на томе не инсистирају. Савезништво Сирије и Русије пореметило је разрађен систем нелегалне смене режима и напада на суверене државе, који су САД практиковале зарад остваривања сопствене војно-политичке стратегије. Само захваљујући руској подршци, Сирија је успела да спречи насилну смену легално изабране власти. Башар Ал Асад је опстао управо захваљујући Русији. Ако разматрамо решења која нуде велике силе, руско решење за Сирију подразумева очување суверенитета и територијалног интегритета земље, а америчко „решење“ подразумева дезинтеграцију.
Ситуација на фронту је и даље сложена, посредно и непосредно је у рат укључено доста земаља. Главни савезници Сирије су Русија, Иран и либански Хезболах, док је са друге стране значајна улога САД, ВБ, Француске, Саудијске Арабије, Катара, Бахреина Турске и Израела.
Захваљујући ударима војно-ваздушних снага РФ, односно присуству Руске армије у Сирији од септембра 2015. године, ситуација на фронту је стабилизована. У последњем моменту је заустављен продор терористичких снага дубље у територију под контролом регуларне Сиријске војске и након периода адаптације и уходавања сиријско-руских снага, предузете су акције за ослобађање територија под контролом исламиста.
Ослобођени су стратешки важни градови, Алепо и Палмира, међутим терористичке снаге су нису тек тако повукле, те се борба наставила и након ослобађања, а Палмира је још једном потпала под контролу ИСИЛ-а пре коначног ослобађања.
Снаге такозване „Исламске државе“ су врло добро обучене, способне да саме производе оружје (на ослобођеним територијама су пронађене импровизоване фабрике за производњу наоружања), мотивисане, потпомогнуте, и уопште нису за потцењивање.
Руске војне базе у Сирији
Приморска област је главно упориште сиријског режима и стратешки најважнија област Сирије.
Ту је Сиријска армија утврђена у провинцији Латакија, где су сконцентрисане значајне војне снаге. Поред тога у Приморској области се налазе две руске војне базе, Тартус и Хмеимим. Тартус је јединствена руска војно-поморска база ван граница Русије, на стратешки важној позицији у Средоземном мору, близу границе Либана. У њој се налазе руски ратни бродови. Ова база је формирана још у време СССР-а, када је са Сиријом потписан договор 1971. године, како би обезбедила дејствовање бродова 5. оперативне Средоземне ескадриле, снавдевањем горивом и потрошним материјалом. Међутим, 20 година касније је ова ескадрила престала да постоји, и Русија је обуставила своје активности у Средоземном мору. Сада је Тартус обновљена база материјално-техничке подршке за руске поморске снаге, која се састоји од плутајућих пристаништа ПМ-61М, и опремљена је тако да осигурава активности руских бродова у Медитерану.
Почетком ове године, сиријско руководство је потписало договор са Русијом о проширењу и модернизацији базе Тартус, коју ће Русија користити најмање наредних 49 година. Договором је предвиђено да Русија може да постави било које оружје неопходно за функционисање базе. У Тартусу је планирано да се налази до једанаест ратних бродова Војно-морске флоте Руске Федерације.
База Хмеимим је ваздухопловна војна база у којој су стациониране руске Војно-космичке снаге од септембра 2015. године. У бази се такође налази зенитно-ракетни систем С-400, као и против-авионски комплекси „Панцир“. Хмеимим се налази 25 км јужно од Латакије. Из ове базе се изводе операције којима Русија из ваздуха подржава Сиријску војску на терену. У операцијама које су вођене против терориста, коришћени су авиони Су-30СМ, Су-34, Су-24М, Су-25СМ, Су-35С, Ил-20М1 и хеликоптери Ми-24П, Ми-8АМТШ, а такође и беспилотне летелице марке „Форпост“.
Недавно је Русија почела да гради нову војна база у југо-источном делу Сирије, 85 км од Голанске висоравни, у месту Хирбет Рас Ал Вар. Голан је стратешки важна територија на граници између Сирије, Либана, Израела и Јордана. Припада Сирији, али је под окупацијом Израела од 1967. године након Шестодневног (Арапско-израелског) рата. Ова база ће имати велики значај за контролу нестабилних територија у југо-источном делу земље, које су угрожене нападима групација које су подржавале САД. Такође, она ће обезбедити повезаност стратешких путева на југу и истоку земље са главним градом Дамаском.
Америчке војне базе и хемијско оружје у Сирији
У Сирији се такође налазе и америчке војне базе, које су разоткривене након што су се Турска и САД политички одаљиле, односно након што је Турска променила своје спољно политичке погледе. Иако је Турска савезник САД у НАТО, очигледно је да такве релације нису више гаранција узајамних односа и да се дешавају велике промене. Наиме Турска је разоткрила америчке војне базе тако што је турска државна новинска агенција „Анадолу“, објавила информације на турском и енглеском језику о њима. Ове базе су биле у тајности због, како Американци тврде, сигурности операција које воде против „Исламске државе“. Представник Пентагона је изнео забринутост због тога што је савезник из НАТО објавио информације које могу да угрозе војне операције америчке коалиције у Сирији.
Турска агенција је објавила детаљне извештаје о америчким базама, укључујући и састав трупа, као и мапе. Према тим подацима, две америчке базе се налазе у области Румеилан и провинцији Ел Хасака и активне су од 2015. године а 2016. је установљена база за хеликоптере у подручју Хараб Иск града Аин Ел Араб, која пружа помоћ сиријским Курдима. Такође Турци су објавили податке за још три америчке базе у провинцији Ел Хасака, чији је задатак наводно борба против „Исламске државе“, и још две базе у граду Манбиџ одакле се воде акције против „Слободне сиријске армије“ које Анкара подржава. У северном делу провинције Рака, по подацима које је објавила „Андолу“налазе се још три војне базе, где су у две смештени не само амерички већ и француски војници. Трећа се користи за доставу опреме курдским снагама, а такође и као комуникациони центар коалиционих снага и база за операције уништавања комуникација милитаната „Исламске државе“. У извештају се коментарише да су америчке базе стриктно затвореног типа и да су тајне (сада свакако више не) и да амерички војници из њих дају подршку контактима за ваздушне ударе и гранатирање, спроводе оперативно планирање и обучавају локалне снаге. У њима се налази модерна техника, високоманеварски артиљеријски системи, оклопна возила и мобилна опрема за извиђање. Ову вест из турских медија су преузеле готово све светске агенције, па су се тако тајне америчке базе у Сирији нашле на насловним страницама новина. Француски медији су објавили да је обелодањено како је њихова војска присутна у Сирији, док је рецимо Немачки Bild објавио сателитску мапу америчке војне базе у Сирији.
Поред овог проблема са разоткривањем војних података од стране америчког савезника из НАТО, десила се још једна ствар која је додатно пољуљала позиције западних сила у Сирији. Познато је да су САД више пута до сада покушавале да убеде светску јавност како је председник Сирије Башар ал Асад употребио хемијско оружје и извршио злочин над становништвом на територијама које контролишу побуњеничке групе. Ови случајеви употребе хемијског оружја у Сирији су недвосмислено подсећали на многобројне специјалне операције које западне силе већ годинама спроводе, почевши од Маркала и Рачка, како би пропагандно уништиле циљану жртву и како би против ње предузеле даље акције. Иако није било никакве логике, а ни доказа, у тврдњама да је председник Сирије употребио ово оружје, поводом тога се водила жестока дебата у УН. Русија је инсистирала на доказима и тражила спровођење истраге. На недавно ослобођеним територијама у Алепу и источним предграђима Дамаска, пронађено је хемијско наоружање у складиштима сиријских побуњеника, и то пореклом из Велике Британије и САД, произведено у компанијама Cherming Defence UK и NonLethal Technologies U.S. Сиријска Влада је оптужила САД и Велику Британију да поред конвенционалног наоружања достављају и недозвољено наоружање терористима у Сирији и тиме прекршили међународну Конвенцију која забрањује такав вид деловања.
Сирија је још једном упутила захтев УН и земљама чланицама коалиције да се распусти међународна војна коалиција коју предводе САД. Подсетимо се да САД са својим савезницима интервенишу у Сирији без одобрења сиријских власти. Са њихове тачке гледишта, ова коалиција предузима акције које су усмерене против државе Сирије. „Они убијају цивиле и уништавају инфраструктуру у земљи, а такође подржавају и наоружавају терористичке групе“ изјавио је сиријски министар иностраних послова.
Ослобађање територија
Крајем прошле године, председник Руске Федерације Владимир Путин, обавестио је јавност да је постигнут договор о прекиду ватре у Сирији и да постоји спремност за покретање мировних преговора. Истакао је и то да ће Русија наставити да подржава Башара Ал Асада. Сиријска војска је објавила прекид борби 30. децембра прошле године, али се то није односило на терористичке групе ИСИЛ и Ал Нусра фронт, као и остале групације које су повезане са њима. Недуго после тога, САД су такође подржале примирје које је договорено на иницијативу и посредовање Русије, Ирана и Турске. Потписани су договори о прекиду ватре, договори о контроли прекида ватре као и декларација о решености да се приступи мировним преговорима. Мировни преговори под окриљем Русије, Ирана и Турске су отпочели у Астани, где су утврђени даљи кораци у решавању сиријске кризе. Овим преговорима су приступиле и опозиционе групе које су ратовале против Сиријске армије.
У мају ове године у Астани је договорено да се у Сирији формирају четири зоне деескалације сукоба, које укључују провинцију Идлиб, делове суседних провинција Латакиа, Хама и Алеппо, рејон северно од Хомса, територију Источне Гуте и јужне провинције Дараа и Ел Кунеитра. Ове територије су везане за стратешки правац Алепо-Хама-Хомс-Дамаск, a њиховим ослобађањем ће Сирија поново учврстити границу са Турском, Либаном и Јорданом. Према граници са Израелом, остаје спорна окупирана територија Голана.
На терену, од ослобађања Алепа и поновног преузимања Палмире, Сиријска армија уз подршку руске, иранске војске и Хезболаха, спроводи даље успешне војне операције у више праваца, према границама са Либаном и Јорданом, у окружењу градова Хомс и Хама, као и према граду Деир ез Зор. Снабдевање јединица у Деир ез Зор се спроводи ваздушним путем. Северни део Сирије уз границу са Турском је подручје на коме већински живе Курди, који контролишу ову територију и који у рату виде шансу за добијање аутономије. Од формације Курдске милиције и других арапских побуњеничких групације, САД су формирале такозване „Демократске снаге Сирије“. Пре свега, Курди желе политичким путем да реше питање своје аутономије, а у војном погледу њихове јединице нису примарно усмерене против регуларних јединица Сиријске војске, иако је било момената током рата, када су се сукобљавале. Курдске јединице се жестоко боре против „Исламске државе“, и њих Американци инструирају и наоружавају, с очигледном намером да преко њих остваре сопствене задате циљеве у том подручју. Један од циљева је и заузимање Раке, главног града такозване „Исламске државе“. Већ три месеца трају операције САД, њихових савезника и „Демократских снага Сирије“ са циљем заузимања Раке, али још увек нису постигнути значајни резултати у том правцу, иако је доста терориста напустило Раку и преместило се у Деир ез Зор. Циљ САД није да униште ИСИЛ, већ да заузму Раку.
trifkovic-sirija
Курдске формације у Сирији су везане за Радничку партију Курдистана, коју Турска, као и САД сматрају терористичком организацијом. Милитантна курдска партија је у дугогодишњем сукобу са турским властима, јер се у тој земљи такође бори за независност. Курди живе раздвојено у четири земље, Ираку, Ирану, Сирији и Турској. Политички сукоб између Турске и САД, заоштрава се поред осталог и због односа према Курдима. Главни циљеви операција које Турска спроводи у Сирији, су осигуравање сопствене границе са Сиријом и спречавање ширења курдског утицаја. Свакако, сиријска власт се противи учешћу Турске у конфликту на сопственој територији, и сматра га насилним.
У провинцији Идлиб, у којој су сконцентрисане радикалне салафитске снаге, дошло је до међусобног обрачуна различитих групација. На том подручју се налазе јединице „Слободне сиријске армије“ коју подржава Турска, „Исламске државе“, Хајат Тахрир Ал Шам (предводи је некадашњи сиријски огранак Ал Каиде, коју је подржавала Саудијска Арабија), Ахрар Ал Шам (које подржава Турска и Катар), и остале мање групације од којих су се неке придружиле претходно наведеним. Хајат Тахрир Ал Шам и Ахрар Ал Шам су раније заједнички деловале против регуларне Сиријске армије, али су после пораста међусобне нетрпељивости, заратиле једна против друге. У овај сукоб су се умешале и друге групације, па је постало нејасно ко на кога пуца. Трансформација Ал Каиде у нову групацију Хајат Тахрир Ал Шам десила се истовремено са почетком договора о зонама де-ескалације односно сарадње Русије и Турске на решавању кризе у Идлибу. Хајат Тахрир Ал Шам је одбио сваку могућност учешћа у мировним преговорима, као и посредовање Русије, Турске а наводно и Саудијске Арабије. Сукоб између Хајат Тахрир Ал Шам и Ахрар Ал Шам ескалирао је у време пораста тензија између Саудијске Арабије и Катара, и сматра се да се овај сукоб рефлектовао и на милитантне групе у Идлибу. Сада је де-факто Хајат Тахрир Ал Шам преузео контролу над Идлибом, после повлачења Ахрар Ал Шам. Није сасвим јасно какву позицију је заузела Турска у вези са текућим дешавањима у Идлибу, с обзиром на то да Турска има веома значајан утицај у провинцији Идлиб. У време сукоба у Идлибу, убијен је под чудним околностима утемељивач Ал Нусра фронта у тој провинцији, односно лидер Хајат Тахрир Ал Шам – Абу Мухамад Ал Шухаил. Свакако Хајат Тахрир Ал Шам нема шансу да променом имена промени и своју позицију, и постане политички фактор који би се узео у обзир при решавању сукоба.
Дуж границе Либана и Сирије, прошле недеље је либански Хезболах је у сарадњи са Сиријском армијом, спровео успешне акције против терориста из ИСИЛ. Терористичке групе су се предале Хезболаху у Каламуну, на подручју контролног пункта Замрани, након што су окружене артиљеријом са свих страна.
У централном делу Сирије, у између градова Хомс, Хама и Палмира, Сиријска војска је извела сјајне операције, којима је затворила ИСИЛ у обруч. Последњих месеци војска одлучно напредује и прави продор према источном делу земље и граници са Ираком.
Област Деир Ал Зoр где су се снаге 17. дивизије 3. армијског корпуса налазиле потпуно окружене, постаје последње уточиште за терористе. У овом месту се коментаришу снаге ИСИЛ из Раке као и из ирачког Мосула, међутим војне операције Сиријске армије са запада као и Курдских формација са севера, све више сужавају обруч око терориста. Делови Сиријске армије који су стационирани у источној Палмири, преузели су стратешки важну тачку Ал Сухне. По информацијама Министарства одбране РФ, руска авијација је повећала интензитет напада на терористе ИСИЛ, с циљем освајање Деир ез Зора. Руска војска свакодневно открива и уништава оклопна возила ИСИЛ, тешко наоружање и конвоје са муницијом. Поред тога, део Сиријске војске је пребачен иза положаја „Исламске државе“, тако да ће предстојећа офанзива подразумевати окруживање Деир ез Зора са свих страна и спајање снага Сиријске армије са југа и севера. Освајање Деир ез Зора, значиће пораз „Исламске државе“.
Разрешење кризе
САД су креирале и распламсале сукоб у Сирији, подржавајући радикалне исламисте, такозване побуњенике или „умерену опозицију“. Као и у досадашњим ратовима у Југославији, Либији, Ираку, Авганистану, САД су и у Сирији играле на карту терориста, под крилатицом „борбе против тероризма“ или „демократизације друштва“, „људских права“ и сл. Од доласка Трампа на власт, САД се повлаче из сиријског рата и предају иницијативу Русији за смиривање сукоба и проналажење политичког решења. Доналд Трамп је решио да ограничи програм подршке наоружаним радикалним групама у Сирији, а затим се сагласио са успостављањем зона деескалације. Истовремено је ублажио и реторику према Башару ал Асаду, не инсистираћу више на његовом одласку са власти. Фактички су САД биле присиљене да заузму овакву позицију у новонасталој ситуацији у Сирији када је дошло до престројавања Турске, разграничења терориста од опозиције и стављања под контролу зона сукоба. САД губе утицај у овом региону, али ће урадити све што је у њиховој моћи да такав процес зауставе или барем успоре. Последњих недеља током операција Сиријске војске против ИСИЛ, америчка коалиција је више пута гађала Сиријску војску, Хезболах и иранске јединице, што је ИСИЛ користио за контраофанзиву. Ипак, амерички терористички савезници се осећаји изиграно и напуштено.
Што се тиче Израела, та земља се противи ширењу утицаја Ирана и либанског Хезболаха у региону, па је покушала да пронађе разумевање прво у САД а затим и у Русији на ту тему. Израел неаргументовано напада Иран који види као „највећу претњу“, иако се Иран бори против терориста у Сирији. Истовремено, извештаји УН говоре да је Израел имао редовне контакте са побуњеничким радикалним групама које су ратовале против сиријског режима, између осталих и са ИСИЛ. Заправо је Израелу одговарала „тампон зона“ на израелско-сиријској граници коју су сачињавали радикални исламисти. Од почетка сиријске кризе, њихове активности у региону су биле усмерене директно против Башара ал Асада. Због тога се Израел успротивио формирању зона де-ескалације, посебно у јужном делу Сирије. Међутим израелски проблеми нису наишли на разумевање ни у Вашингтону ни у Москви, тако да ће Израел морати да прихвати зоне де-ескалације, као и нову руску војну базу близу својих граница и чињеницу да неће бити онако како су замислили. Изгледа да су САД отказале подршку свим својим савезницима у том региону.
По свим питањима постоји велико разумевање између Израела и Саудијске Арабије, која такође види опасност у Ирану, али не и у ИСИЛ. Допринос Саудијске Арабије у ескалацији сукоба у Сирији је велики. Од самог почетка рата, Саудијска Арабија је као амерички стратешки партнер у том региону, служила као подршка спровођењу америчких замисли. Највећи део наоружања које користе џихадисти је стигао управо преко Саудијске Арабије. Недавно купљено америчко наоружање, Саудијска Арабија ће поново доставити у Сирију. Племена која живе у Источном делу Сирије, везана су за Саудијску Арабију, и она у том рејону има пресудан утицај. Ипак, ситуација у Саудијској Арабији није ни мало стабилна. Земља је дубоко умешана у сиријски рат а поред тога започела је и рат у Јемену, који ће је скупо коштати. Саудијска Арабија има новац и нафту, али нема ратничке вештине те је дошла у ситуацију да трпи пораз од герилске војске Хута у Јемену, и поред неупоредиве надмоћи у техници. Поред неуспеха у ратним операцијама и губитка новца због финансирања рата у Сирији, у Саудијској Арабији све више долазе до изражаја унутрашњи проблеми. Саудијски краљ Салман је недавно именовао Мохамеда бин Салмана за наследника престола, актуелног министра одбране. Међутим у СА није прецизно одређен систем наслеђивања, и борбе петнаестак потенцијалних наследника све више долазе до изражаја. Разрешење унутрашње кризе у СА и заузимања политичког правца будућег краља, имаће утицај на читав Блиски Исток а посебно на подручја у конфликту. С тим у вези, источна Сирија се неће примирити док СА не реши да прекине ратни менаџмент.
Министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу изјавио је пре пар дана да је грађански рат у Сирији практично завршен, захваљујући успешном спровођењу споразума о Зонама деескалације.
Најављено је да ће следећи састанак у Астани у оквиру мировног процеса бити одржан средином септембра, а уколико се до тада ослободи и Дер ез Зор, Сирија и њени савезници ће заузети боље преговарачке позиције.
За Русију је учешће у сиријском конфликту вишеструко корисно. Пре свега, Русија је у Сирији показала своју војну моћ и спремност на борбу са тероризмом. Она је у Сирији испробала бројно савремено високо-технолошко наоружање али и нове начине организовања и вођења операција. Русија као велика војна сила, треба да има војску која је спремна да интервенише и ван територије РФ. Осим војне моћи, Русија се својим дипломатским активностима, и организовањем мировних преговора, показала и као незаобилазан политички фактор на светској сцени. Добра вест је и да Русија има жељу да шири свој утицај ван територија бившег СССР-а, посебно што је американизованим европским земљама овај утицај неопходан.
Кључна ствар у Сиријском рату је то да нису јасно дефинисане линије фронта, односно оне су врло релативне. Велики део ненасељених пустињских територија служи за премештање војске терориста. Кретања војске су везана за путне правце, а пустињске територије служе за одлазак на „резервни положај“ када процене да је то неопходно. Због тога, заузимање територија и ослобађање делова Сирије, не значи аутоматски и уништавање непријатељске војске која у том рату има тактику брзог дислоцирања у ненасељене територије. Тако долази до парадоксалне ситуације да је територија ослобођена, али нема поражене, већ нестале војске.
То свакако представља дугорочни проблем, јер и када дође до завршетка рата Сирија ће можда бити приморана да се још годинама бори са војском пустињских духова.
Сирија је разорена, и сиријски народ је платио превисоку цену. Међутим, у свом обраћању нацији председник Сирије Башар ал Асад је истакао: „Планови Запада су пропали, а наша војска остварује победу за победом. Наставићемо све до потпуног ослобађања наше земље. Сирија је јака, независна, и слободна Сирија, и у њој нема места за тероризам, екстремизам, и издајнике“.
Сирија није поражена земља, а то је велика новост за цео свет.
